Dugo priželjkivani LW turnir u 1625 poena. Pripreme za ETC, onih koji tamo idu. Planirao sam da ovo bude jedan divan vikend proveden u igranju sa prijateljima. Trebalo je da dođu Tom i Ivan iz Zagreba, čekao sam prijatelje iz Rusije. Sam turnir bio je odličan i bez greške ali mlađa ćerka dobija osip, ja dobijam dijareju i mučninu, verovatno na nervnoj bazi i to mi kvari doživljaj.
Petak je bio rezervisan da Milan i ja sačekamo prijatelje iz Rusije, Aleksandra i Filipa i da se vidimo sa drugovima iz Slovenije: Milčijem, Primožom i Peterom. Sve je ispalo odlično, obišli smo odmah muzej vazduhoplovstva, jer nam je tu kod aerodromske zgrade, slikali se i uživali u eksponatima.
Zatim smo požurili do Kalemegdana jer smo hteli pri dnevnom svetlu da pogledamo eksponate tenkova iz Drugog svetskog rata. Tu smo se našli sa Slovencima i onda smo zajedno ušli u Vojni muzej. Postavka je interesantna i sedimo tu do 17 časova do zatvaranja muzeja.
Pošto smo svi gladni rešili smo da odemo do kafanice da jedemo. Večera je ukusna i obilna, slikamo se da pozdravimo Toma. Žao nam je što nije sa nama. Posle toga šetamo da lakše svarimo hranu, odlazimo na neko pivo. Pravo igračko druženje.
Sutradan dolazimo u Halu 2 beogradskog sajma. Vidim da ima jako puno sveta ali sad je prioritet igra, razgledaću u pauzi između partija. Prvu partiju igram protiv Milana.
Polovinu partija u životu sam verovatno odigrao protiv Milana ali šta da se radi. Milan vodi ruske tenkove hrabro i sa umećem. Ja vodim partizane. Lista nije turnirska (ili barem to nije u mojim rukama) ali sam je sa ogromnim zadovoljstvom bojio i želim da igram sa njom. Misija je Surounded, Milan sve svoje vodove stavlja sa jedne strane, samo jedan vod T-34 sa druge.
Ne boji se mog Šturmovika, stavlja tenkove gusto i odmah ulazi u 16 inča.
Nemam čime da ga gađam sem Šturmovikom koji uništava dva tenka i jedan ili dva bejluje. Ipak moji partizani rešeni su da brane svoju rodnu grudu.
U partiji postoji nekoliko blistavih momanata sa moje strane. U jednom trenutku otvaram vatru sa svojim T-34 iz šumice i uništavam dva Milanova T-34 a jednog bejlujem.
Bez obzira na to, Milan u sledećem potezu juriša tenkovima na moje partizane, ja prolazim tenk teror, udaram Milanove tenkove, on baca dve jedinice i uspevam, da zarobim tri tenka, Milan baca za moral i taj vod odlazi sa table. U pravom ratu, moji partizani bi se sada povukli jer su potpuno oslobodili jednu stranu table pa bi otišli na pozicije koje bi im omogućile da nastave borbu u za njih povoljnijim uslovima, u za njih povoljnije vreme, ali ovo je igra i oni moraju da ostanu tu da čuvaju objektive. Ratna sreća se okreće na Milanovu stranu, sada mnogo bolje baca kockice, muči se sa mojim malim topićima ali potez po potez uspeva da ih uništi, tanji moju pešadiju i kreće u juriš. Skoro da sam uspeo da uništim još jedan vod Ba-64 ali Milan sklanja poslednji preostali model iza šume daleko od mene. Pokušao sam nekoliko puta juriš udaljenim vodom partizana na vod SU-100 ali partizani tamo ne uspevaju da udare na 5+ a kasnije ne prolaze Tank Terror. Milan dobija partiju sa 5:2, ja malo zveram uokolo da vidim šta ostali rade.
Posebno mi je drago što su na turniru dva moja bivša učenika Dejan i Danijel, oni igraju sve bolje i bolje. Na kraju turnira završavaju bolje plasirani od mene, što mi je posebno drago. Kada učenici prevaziđu učitelja znači da ih je dobro naučio.
Posle partije malo se muvam po hali 2. Na tri i po sprata ima raznih dešavanja. Uglavno se omladinci igraju na kompjuterima ali ima i karata, stonih igara, svega i svačega.
Drugu partiju igram protiv Bojana. Misija je Dust Up.
Bojan vodi tenkovsku listu sa tri KT, i ja nekako očekujem da me napada. To se ne dešava jer Bojan igra veoma oprezno pa u nekom trenutku odlučujem da ja napadnem njega. Ili barem da pripretim. Smešno je, jer za napad imam vod conscript pinovane pešadije protiv njegovih KT, AA i pešadije. Posle čujem kako je poenta Dust Up-a sačuvati svoje objektive. Ja sam svoje objektive sačuvao. Ali to u startu vodi nerešenom rezultatu što nije u interesu ni Bojanu ni meni. Na kraju gubim 6:1 jer nisam ubio ni jedan vod. Izgubio sam jer sam pao četni moral. Blistavi trenutak u ovoj partiji bio je sledeći: Svojim T-34 izlazim iz zaklona i uništavam jedan AA, doleću dva Šturmovika rešena da unište KT ali preostali AA uspeva da uništi jednog Šturmovika. Bez obzira na to i na reroll, jedini preostali Šturmovik ubija KT, nažalost to je 2inC pa ne dobijam bod za ovu brilijantnu akciju. Bojan je bio pažljiv saigrač i zasluženo je pobedio.
U ovoj partiji smo propustili da prodiskutujemo detaljno teren. To je dovelo do izvesnih zabuna. Ja sam mislio da se kroz vagone i lokomotivu ne vidi ništa (tako smo dogovorili na početku partije) ali je Nemanja rekao da se kroz voz vidi konsilano i da tako piše u knjizi. Ja to nisam uspeo da nađem. Ovaj voz nije neprijateljska/prijateljska jedinica nego teren, po meni validan kao i kuća npr. Isto tako postavilo se pitanje koliko se vidimo kroz srušenu zgradu na sredini terena. Ovo je još jedan nauk da se mora veoma pažljivo prodiskutovati teren pre početka partije.
U pauzi malo opet razgledam okolinu. Pored nas se igra nekakv istorijski Warhammer (Rimljani i neki drugi?), dok se nekolicina ljudi konstantno maklja mačevima. Tu čak ima i povređenih, priča se o slomljenim prstima a medicinska služba konstantno ih obilazi.
Uveče smo opet išli da jedemo i pijemo pivo ali meni zbog dešavanja kod kuće već nije bilo ni do jela ni do pića.
U nedelju se igrala treća partija po misiji Couldron. Dopalo mi se na ovom turniru što nismo igrali isključivo misije sa ETC. U proteklih godinu-dve stalno su se vrtele iste misije što definitivno osiromašuje igru. Couldron igram protiv Borisovih nemačkih tenkova. Po mojoj teoriji u trećoj partiji igrač igra protiv igrača veoma slične veštine. Sada imam šansu da pobedim. Postavljam tri voda pešadije oko crkve. Otac kombata (komesara bataljona) je nekada bio sveštenik u toj crkvi. Postavljam tri voda pešadije i jedan vod malih AT topića 45mm na obod šume.
Borisova taktika je u suštini ispravna. On svim tenkovima kreće na jedan objektiv dok nebelima pinuje pešadiju.
Međutim greši u tome što ide sa tri tenka u assault na tri moja topića. Nemci imaju slab bok i moji topići ih uništavaju ili u defensive fire ili u assaultu. Tu sam izđidao Borisa jer sam AT topovima gađao (assault) u njegove bokove sa ROF 3 a trebalo je samo sa ROF 1. Ovo nismo znali ni on ni ja kako tačno ide, pa smo bacali kockicu da to rešimo kako savetuju u knjizi u takvim situacijama. Tenkove sam uništio i to je bio jezičak koji je vagu pomerio na moju stranu. Poruka Battlefrontu od mene: Ne dirajte ništa u V3 sem assaulta koji je prekomplikovan!
Šturmovik je i ovaj put uspeo da ubije jedan tenk i neke je bejlovao.
Kada su mi došle rezerve uspeo sam sa svojim T-34 da dođem Panterima sa boka i da ih tako uništim. Uništio sam do kraja puno vodova pa su Borisovi tenkovi pali moral i rezultat je bio 6:1 za mene. Njegova osnovna greška bila je što je CinC držao daleko od ostalih vodova pa nije mogao da im daje reroll.
U četvrtoj partiji igrao sam protiv Čempresa. Jako sam žurio kući pa smo počeli ranije. On je igrao sa mnom kao što tata igra protiv svoga sina, polako i pažljivo mi je sve objašnjavao. Misija je bila Breaktrough, to je ona gde napadaču rezerve dolaze pravo na objektiv. Nažalost, iz ove partije nemam fotografija. U jednom trenutku uspeo sam da dođem do daljeg objektiva sa celim vodom partizana dok sam bliži objektiv čuvao samo sa tri baze specnaza. To nije bilo dovoljno. U poslednjem očajničkom pokušaju, čak sam sklonio partizane sa objektiva da omogućim Šturmoviku bombardovanje. Skoro da je uspelo. Jedan tenk uništen, jedan bejlovan, ali nedovoljno. Nisam izgubio ni jedan vod ali nije ni Čempres pa je 6:1 za njega.
Pobednici
Pobednike turnira znao sam još u petak pa sam ih lepo fotografisao ispred muzeja vazduhopolovstva. Igrali su odlično i zasluženo su osvojili prva tri mesta. Moji učenici igraju sve bolje i počinju da razmišljaju ispravno: Šta treba da uradim da pobedim u ovoj partiji? Ja još nisam na tom nivou. Dejan je završio na 17. mestu a Danijel na 18. mestu dok sam ja završio na 20. mestu od 22 igrača. Svi moji saigrači bili su veoma korektni. Turnir je bio odlično organizovan, parovi, tereni i misije su brzo određivani i nije bilo nikakvog zastoja.
Sa ovom listom mislim da nisam mogao bolje u prvoj partiji protiv Milana. Uz malo sreće mogao sam da uzmem još jedan mali poen. U drugoj partiji sam mogao da idem na nerešen rezultat ali to ne bi popravilo moje mesto na tabeli. Možda sam mogao odmah da krenem u napad ali za to je trebao otvoren um i sreća sa rezervama. Ipak, teško da sam mogao da pobedim i u ovoj partiji. U trećoj partiji sam pobedio ali je ovde moglo da se završi i drugačije da nisam izđidao Borisa. U četvrtoj partiji mislim da realno nisam imao šanse mada bi neko možda odigrao mnogo bolje od mene i uzeo bar neki mali poen.
Prednost partizanske liste je u njenoj lepoti. Problem partizanske liste je što je conscript. U najboljim okolnostima po mene, protivnik me gađa na 4+ (dug in, gone to ground). Isto tako u assaultu ja pogađam na 5+ sa AT-2 što nije ništa posebno. Topići su mi jako slabi AT 5 i AT 7 i za LW skoro neupotrebljivi. Jedan vod T-34, koji obavezno dolazi iz rezerve (partizansko pravilo) mora kao i svaki ruski vod zbog Hen&Chicks da primi prvi udar od neprijateljskih tenkova ili da gađa na 5+ ili 6 što je nedovoljno. Mislim da je moja lista bila među najlepše obojenim na šta sam ponosam i mnogi su mi odali priznanje na hrabrosti i moralnoj pobedi.
Dule
