Dule
Milan i ja smo odlučili da odigramo još jednu pariju sa MW partizanima u 1500 poena. U prvoj partiji Milanovi Gebirgsjegeri su pobedili i sada su krenuli u potpuno okruženje i uništenje partizanske vojske. Milan je napravio teren tako da bude brdsko planinski i raznovrstan.
Bacali smo za misiju i ispao je Couldron što nam se svidelo. Partizani su praktično opkoljeni sa svih strana i ova partija nam već miriše na pravu FoW rekonstrukciju bitke na Sutjesci.
Za ovu priliku ja sam uspeo da obojim partizane. Napravio sam i dve heroja: Savu Kovačevića i Nikoletinu Bursaća. Na sto sam stavio jedan vod partizana ojačan saperima, dva voda PaKova i vod artiljerije. Ideja mi je bila da nekako zaustavim tenkove i oklopna kola a moja pešadija će valjda nekako izaći na kraj sa nemačkom pešadijom. Artiljeriju sam okrenuo na jednu stranu u nameri da je koristim kao AT topove a na drugu stranu sam okrenuo PaKove. Nisam znao sa koje strane će Milan da napadne i morao sam da pokrivam oba objektiva. Pešadijski vod sam razvukao tako da drži oba objektiva. Savu Kovačevića stavio sam u šumu okruženog PaKovima tako da im daje reroll na save.
Milan se ustremio silovito ka mom levom objektivu. Do kraja partije je samo na njega napadao. Nije želeo da rasplinjuje svoju vojsku i mislim da je pravilno postupio.
Moj problem bio je što mi Delayed Reserves nikako nisu dolazile. Milan je imao heroja koji je kao i moj Sava Kovačević davao 2+ za test morala tako da nikako nisam uspevao da mu oteram tenkove i oklopna kola. Morao sam bukvalno sve da ih uništim jer su se bejlovani vraćali očas posla. Sličan problem imao je Milan sa mojim PaKovima. Prvo, imao sam sreće u kockicama kada sam im bacao sejvove jer sam često dobijao 5+ a drugo a Sava im je davao reroll na sejv. Dobro sam uradio što sam ih sve tako blizu postavio upravo zbog tog rerola. Zaključak koji smo izvukli iz dosadašnjih partija je da partizani veoma lako ginu jer su conscript ali veoma teško odlaze sa table zbog rerolova motivacije. Ispali su neka conscript verzija FoW Japanaca ili Finaca što je upravo ono što smo želeli da postignemo.
Kod levog objektiva bila je strašna borba prsa u prsa. Pešadijske baze nestajale su na obe strane ali su partizani imali do kraja više sreće. Kada sam video da Milan neće napadati moj desni objektiv, dovlačio sam pešadijske baze odatle kao i artiljeriju. Možda sam to mogao da uradim i ranije. Ovako je bilo napeto do samog kraja. Kada su partizanima konačno stigle rezerve uspeli su da bar malo odvuku pažnju i na sebe. Tu se desilo jedno čudo (sreća na kockama) gde je partizanski tenk uspeo sa svih pet kockica da pogodi nemačke PaKove i time ih pinuje! To je možda i odlučilo partiju jer su oni ozbiljno tanjili ionako istanjenu partizansku pešadiju. Slično stvar je uradio i Nikoletina Bursać koji se popeo na brdašce i jednim rafalom uništio tri nemačke baze. Već u sledećem potezu poginuo je smrću hrabrih.
Iako je Milan stao na objektiv ja sam uspevao da mu negiram zauzeće. U tom trenutku bio sam bliži sa rezervama i odlučili smo da je partija gotova i da su partizani pobedili jer se otupila oštrica nemačkog napada. Gubici su bili ogromni na obe strane. Nemci su izgubili 5 od 10 vodova a partizani 1 od 8 ali su svi partizanski vodovi bili ozbiljno istanjeni. Dovoljno je pogledati početnu i krajnju fotografiju. Čak je i drveće iz šume potpuno ogolelo usled intenziteta borbe.
Partija je zahvaljujući zaraćenim stranama, herojima, terenu i rezultatu zaslužila epitet jedne od najboljih i najlepših koje sam odigrao.
Nema komentara:
Objavi komentar